OSAM GODINA POBEDE raka

Osam godina POBEDE raka!

Ljudi slave rođendane, slave godišnjice brakova, a ja slavim osmu godinu pobede nad karcinomom, ali zaista pobedu. Neki su mi govorili da ćutim, da ne pričam o tome, neki su mi rekli i u lice da ne izmišljam, a neki su čak i moje Znanje prepisali sebi, ali ja sam i dalje zadovoljna i srećna što sam pobednik.
Jer nekima se ne može oteti Kosovo iz duše, a meni se ne može oteti pobeda.
Ona je moja lična i delim je sa svima, a kako bi svako mogao da načini svoju, kao što sam ja načinila moju. Nisam niti poslušala savete onih drugih da se ućutim, jer kao i Nikola Tesla što je znao da njegovi izumi jesu za ceo svet, tako i ja znam da je moja pobeda za ceo svet.
Kaže se: „Sve što imaš podeli sa drugima. Daj i biće ti dato….“ to nas uče i u crkvama (religijama), a opet kada sam svoju POBEDU delila, smatrana sam od nekih ljudi čak i nevaljalom (čak i od „religioznih“). Nailazim često na one kojima moja POBEDA ništa ne znači, kao i na one koji žele samo novac i vlast, a ono što sam ja uspela, njima je glupost.
Ali ja i dalje „neposlušno“ delim svoju pobedu, osam godina već. Smelo i hrabro se udaram u svoja junačka prsa kao svaki pobednik. I dugo ću je deliti i ponositi se time.
Znam i to da većina ne razume šta ja to radim, ali danas posle osam godina, mnogi ipak razumeju i zato ću deliti svoju pobedu i dalje. Mnogima širom sveta je zahvaljujući meni i mojoj pobedi spašen život, mnogima…. I opet nekima nije jasno kako ja to delim pobedu. Ljudi traže konkretnost. A zar knjige u kojima opisujem ono što je stvorilo pobedu nije konkretnost? Zar moja predavanja, seminari ne govore jezikom pobede? Pre će biti, da je još uvek malo onih koji shvataju da sam pobednik i da je biti ovakav pobednik moguće. Ali i struju su prvo koristili oni koji su najbolje i najviše shvatali vredost struje.
Ljudi su bili žrtve ratova, mnogi nose tugu i bol onoga što im se desilo. Ali zar mislite da ljudi koji boluju od raka nisu žrtve i to ne samo bolesti, već i društva, isto kao i u ratu? Samo ko nije prošao, taj i ne zna.
Razumem ja s ljubavlju i one koji su bili žrtve rata i čak i one koji su napadali u ratu žrtve, jer ja sam svoju bol savladala još tada kada sam shvatila tu pogrešnu igru društva. A i ne mogu mi reći drugi ljudi da ne znam šta je rat, jer i to sam okusila na sopstvenoj koži, i to sa malim detetom na rukama, bez mleka i hrane (bila sam i jako mlada i tada neiskusna neznalica, naivnica usred ratišta… da dobro ste čuli)… Ali sam se i iz toga izvukla. Nisam se slagala sa tim da je opasno i da mi nema spasa. Neslagati se sa glupostima je vrlo bitna stavka. Danas više poštujem druge narodnosti, nego svi oni koji žive na tim područijima nekadašnjeg ratišta. Iz svega sam izvukla ljubav. Iz svega. Baš iz svega. A većina onih koji su čitali moje knjige, dobro zna šta ja nazivam pobedom.
Zato, ono što ću reći: nije samo teška borba (rat) i bol za izgubljenim ognjištima, teške su i borbe sa rakom. Možda su borbe sa rakom još teže, samo mnogi ne znaju to. Kad je zdrav čovek, može da ode sa te teritorije gde je rat, može da pobegne, a od raka kuda idu ljudi? Većina idu u rukama svoga zla iz neznanja, jer tu društvo nema prestavu o IZBEGAVANJU- izbeglištvu.
Rak i rat jesu isto, samo je i poenta svega POBEDA. Ko pobedu ne razume ratovaće i bolovaće sve dok ne shvati. A ko pobedu ne poštuje, taj nije shvatio zamku u kojoj živi, samo taj živi misleći da je slobodan i zdrav. A samo misliti ili i zaista biti su različita stanja i tako sam i ja to morala da shvatim kroz rak- nažalost, kao što neki moraju da shvate kroz svoju bol koju doživljavaju od izbegličkog, ili nekog drugog gubitka. Imala sam ja i svoje velike gubitke (čak i telesne), ali slavim svoju pobedu.
Savet: POBEDI I ZAVRŠI S TIM, JER JEDINO JE LJUBAV PRAVA.

Autor: Pipi Mila Dragica